Patim za bivšim dečkom, iako više ne želim da budem sa njim

0
0
  • Guest postavljeno 18/05/2017 21:03

Imam 16 godina i bila sam sa jednim (prvim i jedinim) dečkom u vezi godinu i po dana. To vreme provedeno sa njim bilo je zaista sjajno, ništa loše ne mogu reći o njemu. Desila se neka glupost, tačnije jedan moj ispad, koji je doveo do raskida. Nije važno šta, ali evo kako se završilo: ja sam pogrešila, ali ni on nije baš najbolje odreagovao u tom trenutku, a onda sam ja raskinula, iako je on smatrao da bismo mogli da pređemo preko toga. Zaista komplikovana situacija, ali bio je uvek pun razumevanja i on je zaista sjajna osoba, ali eto, jednostavno nisam više mogla da budem sa njim, kao da je sve postalo obaveza, ali ipak sam ga volela. Nakon raskida, htela sam da se osećam dobro, verujem da mi se ne sviđa, da sam ga zaboravila, ali naravno da nisam. I vremenom postaje sve gore. Prošlo je više od 4 meseca, a ja njega ne mogu izbaciti iz glave. Iako se pravim da mi nije stalo, istina je skroz drugačija. Nakon što smo raskinuli, verovatno zato jer je bio povređen, nije želeo da mi uzvrati pozdrav, pa sam tako par puta bila “ispaljena”, dok nisam prestala da mu se javljam. Čak smo se nakon raskida videli, pričali o tome, rekao mi je kako nije mogao jednostavno da mi se javlja jer nije ni sam znao šta hoće. Htela sam da se družimo, ali bila sam ljuta i povređena i tako sam mu tom prilikom rekla da mi se nikad više ne javlja, što je on i ispoštovao. Ali meni on fali. Ništa mi nije bolno kao trenutak kada prođemo jedno pored drugog kao potpuni stranci. Pričala sam sa nekoliko drugarica o tome šta da radim, ali nijedna nije imala konkretan odgovor. Psihologu ne želim da se obratim zbog ovih “gluposti”, znam da će sve proći, ali meni jednostavno treba neki savet, jer polako psihički padam, sve manje imam snage i volje za radom, učenjem… U suštini, ni sama ne znam šta hoću. Hoću da budem ponovo “srećno nezaljubljena” osoba, zato jer ne želim da dođem opet u ovu situaciju. Neću da budem sa njim, ali ga i dalje volim, i hoću i neću da se družimo i zaista, iako sam veoma vesela osoba koja voli društvo, zabavu, luda je i hiperaktivna, za koju svi smatraju da je najsrećnija osoba na svetu jer to svojim ponašanjem pokazuje, kod kuće samo ležim, razmišljam, razvlačim se i potpuno sam drugačija nego inače. Ne želim da pravim od ovoga žalopoljku ili nešto slično, ali zaista ne preuveličavam i gledam na ovo potpuno realno, sa svačije tačke gledišta. Svesna sam svega, ali jednostavno ne mogu pomoći sebi. Šta je u stvari tačno moj problem, ne znam, ali znam da mi treba pomoć. Hvala unapred  🙂

inteen: Draga čitateljko, ovo kroz šta prolaziš je tugovanje, još uvek je u granicama normale i potpuno je prirodno za situaciju u kojoj se nalaziš. Tugovanje je proces kod koga se postepeno odričemo neke osobe koja je bila deo našeg života i polako je “puštamo”. To nije nimalo lak posao jer ostavlja prazninu koju nije tako lako ispuniti. A pored te praznine u srcu, tu je i praznina u vremenu koju ne znaš kako da popuniš, a do sada si je popunjavala u društvu dečka. Tu je još i milion sitnica koje te podsete na njega svaki dan i koje ponovo otvore ranu koju je raskid napravio i ne daju ti da zaboraviš. Takođe, viđaš ga redovno u školi i to umnogome usporava mogućnost da ga preboliš. Zato mislim da bi bilo pametnije da za sada ne budete prijatelji, jer bi ti tako bilo teže da ga zaboraviš.
Na sve to, tebi je on bio prvi dečko. Prvi raskidi su po pravilu najbolniji jer u periodu adolescencije u kome se ti sada nalaziš imamo tendenciju da previše idealizujemo partnera, pošto smo prvi put zaljubljeni, emocije su jako intenzivne, mislimo da je to prava stvar, da je ta veza posebna i da će trajati zauvek. No najčešće nas posle tog prvog perioda zaljubljenosti realnost udari i shvatimo da sve ipak nije sjajno. Ili, zbog neiskustva, napravimo neku glupost (prevara, gadna svađa, ljubomora) i onda se veza raspadne. Kako bilo, zbog te intenzivne idealizacije prvih veza, i raskid je mnogo bolniji jer nam se čini da se srušio svet i da smo izgubili ideal.
Kod tebe je dodatno otežavajuća okolnost to što ga i dalje voliš i verovatno ti nije u potpunosti jasan razlog zbog koga ste raskinuli pa se pitaš šta si sve mogla drugačije da uradiš. Dobro je to što znaš da ne želiš ponovo da budeš sa njim u vezi. To je prvi korak ka poboljšanju jer se barem ne pitaš da li si donela pravu odluku.
Meni je nekad davno, kada sam bila u sličnoj situaciji, pomoglo to što sam naglas sebi ukratko prepričala celu našu vezu. Nakon toga mi je bilo jasno da nismo bili dobar par i da smo morali da raskinemo, iako sam ga i dalje volela. To je prvi nivo prihvatanja realnosti, takozvani kognitivni. Ti znaš da je dobro što ste raskinuli. Međutim, sada ostaju emocije koje bole i čine da se osećaš nesrećnom. To se na žalost mnogo sporije rešava. Ipak, kao sto si i sama više puta čula, vreme leči sve. To je zaista istina.
Zato daj sebi vremena. Kada si tužna, plači slobodno. Možeš sebi i na svakih nekoliko dana dati pola sata “dozvolu za tugu”, puštaj tužne pesme, sećaj se stvari koje ste radili zajedno, plači, vrišti, uroni u sve što te tišti. Nakon toga će ti biti lakše i onda obavezno radi nešto što voliš: idi na trening, izađi sa društvom, idi u bioskop… A kada izađeš iz kuće, blokiraj tužne misli, ne daj sebi da se roje, ako osetiš da se pojavljuju, odmah pomisli na nešto drugo, započni neku temu sa drugaricom, pričaj o školi ili nečem zanimljivijem. Tako ćeš naučiti da te tuga ne preplavljuje, a opet ćeš imati svoje vreme, kada ćeš to dozvoljavati. Takođe, pričaj o tome sa svojom BFF, mamom, tatom… Slobodno kukaj i ne brini ako se budeš ponavljala, više puta ispričana priča gubi na intenzitetu i važnosti a ti se svaki put malo više prazniš i izbacuješ bolne i neprijatne emocije. I imaj uvek na umu da će sve to proći i da ćeš uskoro biti ona vesela devojka od pre. Srećno.

Piše: Jovana Vuković, psiholog

  • You must to post comments
Komentar
Post as a guest by filling out the fields below or if you already have an account.
Name*
E-mail*
Website