Devojci sam dao srce i dušu a ona je raskinula

0
0
  • Guest postavljeno 23/07/2017 23:30

Raskinuo sam sa devojkom (ona je samnom), ali ne mogu da je izbacim iz glave, jer je mnogo volim. Pre svega, smuvali smo se 05. 06.’17, i posle 10ak dana smo se posvađali jer sam hteo da se vidim sa njom, ali je ona imala neke obaveze i ne sećam se baš detalja, ali smo se preko cheta pomirili i izašli sutra, tj. tad kad sam i hteo. Bio je to najbolji izlazak, zahvaljivala mi se što nisam hteo da raskinem, posle nekoliko dana je otišla na more, ali je bukvalno odmah posle mora otišla u kamp (neki kamp za rukomet), tako da je propustila mesec dana. Ipak, usred noći mi je napisla najlepšu poruku na svetu. Kad se vratila, pošto smo udaljeni 11km, jer je ona u Kostolcu, a ja u Požarevcu, bio sam kod strica koji živi sa porodicom u Kostolcu. Inače, njegova ćerka, a moja sestra (starija je od mene 52 dana), nas je i spojila, jer su one najbolje drugarice, kao sestre su. Sve u svemu kad smo se videli, sve je bilo odlično (bukvalno sve), čak je u jednom trenutku počela da plače, jer ja idem u Bogosloviju i nećemo da se viđamo često 3 mesec. Naravno, tešio sam je. Sve je bilo okej i narednih 3-4 puta. Kad sam se vrato kući,  posle nekoliko dana, počeo sam da je “pritiskam” da se vidimo, ali je ona stalno imala treninge iobjasnila mi je da zbog predstojećeg turnira je mnogo nervozna i da joj ti treninzi pomažu da se “ohladi” i od tad sam prestao da je pitam za izlaske. Videli smo se tek u nedelju (16.07.’17), ali mi ništa nešto posebno nije rekla, nije se žalila ni na šta. Počeo sam opet da je pitam za izlaske i ponudio sam da dođem kad ona hoće i bio je dogovor u utorak (18.7), ali joj je majka rekla da mora da ide kod sestre, ja sam je pitao da li može da se to odloži, rekla je ne i izvinila mi se. Sve je dobro prošlo, iako sam bio malo i ljut i razočaran. Problem je nastao u četvrtak, kad sam joj rekao da kad se vrati sa treninga piše, rekla je ok. Kad sam izašao u grad, ušao sam na Waa i video da je ona već 40min kod kuće, pitao sam je što se nije javila, rekla je da je došla malopre, da se nije ni presvukla, da gleda utakmicu i da ju je deda ness smarao, bio sam ljut sto nije našla 5sec da mi napiše hejj i drugovi su mi rekli da se ne svađam sa njom, ali sam nastavio da je “guram uza zid”,i na kraju je rekla da sam je u poslednje vreme nervirao, preterivao i da se ohladila. Bio sam u šoku i odmah sam krenuo da se izvinjavam i rekla je da se čujemo kad dođem kući. Čuli smo se, reka sam joj koliko mi znači i da sam pogrešio i da mi oprosti. Ona je htela da sačekamo do nedelje da se smiri i razmisli i da će do tad sve da bude kao normalno i bilo je do petka, u petak je več pocela da bude odbojna da bi uveče skoro prekinuli komunikaciju. Subota slično, još manje smo se dopisivali i bilo je formalno. Nisam mogao da jedem ništa niti da spavam, stalno sam mislio o nedelji i šta ću da joj kažem. U subotu sam ustao oko pola 6 jer sam sanjao kako se rastajemo, išao sam u crkvu (zbog toga što sam bogoslov) i molio sam se da sve bude u redu (inače, bilo je ko zna koliko situacija u kojima sam se molio i bilo je bolje). I kada je došla nedelja, kada sam stigao u selo, pustio sam joj poruku da sam stigao, rekla je da u 16h krenem od kuće, a sestra mi je rekla da namerava samo da mi vrati stvari Koje sam joj poklonio (narukvica,slušalice itd.). Kada sam je video, zagrlio sam je i poljubio u obraz i rekao joj izvini bebo, rekla je da je kraj. Ja sam joj rekao da me sasluša i rekla je ajde. Rekao sam joj da mi je žao i da mi oprosti i da će biti bolje, ali se držala raskida i dala mi je te stvari i krenula je. Posle nekoliko sekundi, krenuo sam za njom, pitala me je gde ću, rekao sam da idem sa njom jer je volim, stala je i pričali smo još malo i onda me je pitala da li hoću još jedan zagrljaj, rekao sam da hoću i dok sam je grlio rekao sam joj da ću sve da uradim da bude bolje i da mi oprosti, ali nije. Otišla je, a ja sam stajao, nisam znao šta da radim, rekla je samo da se vidimo nekad I da se nada da neću da zaboravim (ili zaboraviš me). Odgovirio sam joj da neću nikad da zaboravim jer sam joj dao srce i dušu. Vratio sam se kući i posle u Požarevac i objavljivao slike na inst, messenger i waa. Šta da radim, da li još da se trudim jer je mnogo volim. Ima turnir 29. i 30, da li da idem, ne mogi ni da jedem, stalno mislim na nju, osećam njene usne?
P.S sestra je ostala neutralna, nije htela da se meša, mada ja mislim da je mogla da je oraspoloži, jer su ipak kao sestre, ali nema veze, bitno je šta sad?

inteen: Dragi čitaoče, iz ovako detaljnog opisa vaše veze može se zaključiti da ti je teško i da ne znaš kako da se nosiš sa onim što osećaš. Nisi naveo koliko godina imaš i da li ti je ovo prvo iskustvo u vezama, ali mi po celoj priči deluje da jeste i da imaš još dosta toga da naučiš o ljubavnim odnosima. Ja ne znam kakav je vaš odnos bio, niti šta je ona osećala prema tebi, ali mi pre svega deluje da si je previše pritiskao, pokušavao da kontrolišeš, očekivao da ti se javlja i vidi se s tobom kada ti to želiš i da nisi bio dovoljno fleksibilan, niti si čuo šta ona želi. Takva posesivnost može i ubuduće da ti pravi probleme, sem ako ne nađeš nekoga kome to odgovara. Mislim da je važno da razumeš da se veza dešava između dve nezavisne osobe koje vode svaka svoj život, a onda deo tog života odluče da podele sa drugom osobom. Od osobe do osobe (i od njihovih obaveza) zavisi koji će procenat vremena želeti da provedu sa partnerom i to je vrlo individualno. Tebi je očito bilo potrebno više a njoj manje. I tu je dosta važno usaglašavanje jer će veza teško funkcionisati ako jedna osoba želi da se non stop čuje, dopisuje, viđa sa partnerom a partner ima dosta obaveza ili jednostavno želi da ima i svoj život van te veze. Ne kažem da je jedno ispravnije od drugog, ali je važno da na to obratimo pažnju kada nalazimo partnera.
Druga stvar koja je očigledna u tvom slučaju je da si ti jako brzo razvio duboke emocije prema toj devojci. Da kažeš nekome da ga voliš, nikada ga nećeš zaboraviti i da si mu dao srce i dušu prilično je ozbiljno i pomalo preterano posle mesec dana veze. Ne kažem da se ne dešava, niti da tvoja osećanja nisu iskrena, ali na žalost ne možeš očekivati da su se stvari razvijale u istom pravcu i istim intenzitetom i kod nje. Uobičajenije je da se osećanja postepeno razvijaju, u početku veze se ljudi polako upoznaju i uglavnom neobavezno izlaze a onda se osećanja malo po malo rastu i tek nakon nekog vremena možemo reći da nekoga volimo. Ovo opet može biti posledice tvog neiskustva, gde se čini da je svaka osoba koja nam se svidi ona prava i jedina za nas, ali si možda i dosta emotivan pa te stvari pogađaju lakše i više nego većinu ljudi. Dodatno, na sve ovo navedeno, vama je sigurno pravilo problem i to što niste iz istog mesta. Veze na daljinu uvek nose određene komplikacije sa sobom. Na primer, potrebno je čekati sledeće viđanje koje može biti ko zna kada, da biste razgovarali i rešili neki problem, gubi se spontanost jer sve unapred mora da se zakaže i planira a onda je frustracija veća kada nešto nepredviđeno iskrsne, kao kada je ona morala da ide kod sestre. Da ste iz istog mesta ne bi bilo bitno, jer biste se videli kasnije ili sutradan a ovako je potrebno ko zna koliko čekati. Još ta udaljenost budi nesigurnost i potrebu za kontrolom. Hoću da kažem da ako si osoba koja voli da zna gde mu je devojka i voli da može češće da se viđa s njom, nemoj birati veze na daljinu, izaberi nekog ko stanuje bliže tebi.
I na kraju da pokušam da ti pomognem da rešiš dilemu da li da ideš na turnir koji ona ima. To nije nešto što ja mogu da ti kažem, već moraš sam da odlučiš, ali meni deluje da ti je ona jasno dala do znanja da ne želi da bude s tobom. Vratila ti je stvari i rekla da ne zaboraviš. Meni to deluje kao konačna odluka. Na žalost nekada u životu moramo da naučimo da prihvatimo poraz. Pogotovu u vezama gde se pita onaj koji prekida odnos. Ako ona ne želi vezu, moraš da poštuješ njenu odluku i ništa ne možeš da uradiš da se to promeni. Mislim možeš da je pitaš još jednom, ali se bojim da će te to samo još više povrediti. Ponekad je važno da znaš kada je gotovo i kada da staneš. I budi uveren da ćeš je vremenom preboleti. Sada deluje da nikada više nikoga nećeš voleti, ali veruj mi to nije tačno. Svako prođe kroz bar poneki bolan raskid i preživi. Daj sebi malo vremena i biće ti lakše. Srećno.

Piše: Jovana Vuković, psiholog

  • You must to post comments
Komentar
Post as a guest by filling out the fields below or if you already have an account.
Name*
E-mail*
Website