Dečko mi je u bolnici i misli da će umreti

0
0
  • Guest postavljeno 01/11/2017 01:21

Molim Vas odgovorite brzo jer mi je hitno potreban savet! Moj dečko je u bolnici, ima prelom lobanje i kontuziju i kažu da je dobro ali ima jake bolove i on misli da će umreti (što nije moguće, jer je stabilno i nije ugrožen). Ali, ja stvarno ne znam kako da mu pomognem, odnosno šta bi trebala da mu pričam da mu bude bolje, koje stvari, da mu bar psihički pružim podršku, jako želim to ali nisam baš komunikativna osoba, ova dva dana pričala sam kako će sve da prođe kako nije ništa strašno, ali osećam da to nije dovoljno. Molim Vas pomozite i odgovorite brzo, godinu dana smo zajedno i imamo 17 godina.

inteen: Draga čitateljko, pre svega želim da kažem da mi je jako žao što se nalaziš u ovakvoj situaciji. Oboje ste premladi da se nosite sa tako teškim iskustvima i najiskrenije se nadam da vam podršku pružaju roditelji, i tvoji i njegovi. Sedamnaestogodišnjaci u većini slučajeva nemaju baš mnogo kontakta sa smrću. Adolescenti, na sreću, najčešće još nisu izgubili nikog bliskog, možda eventualno baku ili deku. No, svakako smrt ne shvataju ozbiljno, osećaju se još nedodirljivim i kao da će zauvek živeti. Pa znaš i sama da vi ljude od 30 godina smatrate matorcima, pre svega jer uopšte ne želite da prihvatite da i vi starite i da će uskoro doći vreme kada ćete morati da donosite nekakve važne odluke. A kada to vreme dođe, tek onda počinjete da se osećate smrtnima i shvatate da nećete doveka živeti i da je zato važno da preuzmete odgovornost za svoje postupke i počnete na ozbiljan način da posmatrate život.
Kod vas dvoje se na žalost ovo suočenje sa realnošću i smrtnošću desilo prerano i pretraumatično. Pretpostavljam da je u pitanju neka povreda, odnosno da nije bilo najave da će se nešto tako dogoditi. U svakom slučaju, taj skok od razmišljanja: “Imam 17 godna, život je preda mnom, mogu da postignem i uradim šta hoću”, do sasvim nenadanog: “Možda ću umreti, sada i ovde, a ništa nisam uradio u životu”, veoma je zastrašujući i težak. Nije ni čudo što tvoj dečko ima problema da se nosi sa tim. To je potpuno normalno. Takođe, normalno je i da se ti osećaš slično. Znam da pokušavaš da budeš jaka zbog njega, da mu maksimalno pružiš podršku i ne pokažeš da se plašiš, ali važno je da znaš da i ti imaš prava na sve te strahove i razna osećanja. Bilo bi dobro da imaš nekoga sa kim možeš da razgovaraš o tome, da se ipak i ti malo i rasplašiš i bude ti lakše.
Što se tiče tvoje podrške i pomoći njemu, to jeste malo zeznuto pitanje. Teško možeš da kažeš bilo šta što će njega osloboditi strahova i učiniti da on prihvati stvarnost i prestane da se plaši. Moraš da razumeš da ovde nije u pitanju šta je realno a šta ne, odnosno da li je on u stvarnoj životnoj opasnosti ili nije. On je proživeo traumu, doživeo ogroman strah i u svojoj fantaziji se suočio sa smrću. Prošlo mu je kroz glavu milion stvari koje se tiču grešaka koje je napravio, iskustava koje nikada nije doživeo, raznih želja, kajanja, ambicija. U njegovoj glavi je jedan mladi život, koji je imao mnogo potencijala, nestao. I sada je potrebno da se on lagano povrati. Ne brini, to će se desiti, tvoj dečko će vrlo brzo biti ponovo onaj stari. Ali moraš mu dati vremena da sve te misli, fantazije, osećanja preradi. To što mu ti govoriš da su rezultati dobri, stanje stabilno i da će sve biti u redu, njemu ne znači baš mnogo. On to i sam zna, ali su strahovi u takvim situacijama jači od razuma.
Mislim da je u ovom trenutku najveća pomoć koja može doći od tebe samo da budeš tu, ne plašiš se, te da svojom smirenošću “prefolmulišeš” njegove strahove, da ih čuješ ali da te ne preplave, da ostaneš pribrana i prisutna. To, u principu, znači da ga slušaš. Da ga pustiš da izbaci sve svoje strahove, priča ti šta mu je na umu u krug, iznova, da se ponavlja i obradi sve te unutrašnje sadržaje na najrazličitije načine. Jedino tako će ih svariti i prihvatiti. I znaj da ti neće biti lako. Uopšte nije jednostavno nositi se sa takvim tuđim sadržajima. Zato je važno da ostaneš u kontaktu sa realnošću i veruješ da će mu biti dobro. I još je bitnije da imaš nekoga za razgovor jer će ti biti previše da držiš sve to u sebi. Ako nemaš nikog bliskog, obrati se školskom psihologu. Želimo vam oboma da se što pre izvučete iz te situacije i da se sve vrati u normalu. Srećno!

Piše: Jovana Vuković, psiholog

  • You must to post comments
Komentar
Post as a guest by filling out the fields below or if you already have an account.
Name*
E-mail*
Website