Šta biste vi uradili da ste u srednjoškolskim danima ostali trudni sa dečkom koga volite?

0
0
  • inteen postavljeno 08/07/2018 19:59

Zanima me mišljenje stručnjaka o tome šta biste vi uradili da ste u srednjoškolskim danima, ali mislim na 17-18 godina starosti, uradili da ste u tom periodu ostali trudni sa dečkom (približno vašim godinama) sa kojim imate odličnu vezu punu ljubavi i poverenja? Da zamislimo da nije izvodljivo da sami sebi, pa i uz pomoć roditelja, priuštite stan. Koji bi bio vaš način rešavanja ovog problema da ste u toj situaciji, a da ipak razmišljate kao što danas razmišljate o toj temi. Nekako s vremena na vreme ovde pročitam da mnoge devojke misle da su trudne u uzrastu od 15-18 ali stalno je isti odgovor, da se posavetuju sa mamom ili osobom od poverenja i ostalo, sve je to nama shvatljivo drugačije i nije moguće, naročito ako pričamo o maloletim osobama. Pomognete im ali čini mi se da je bolje ako im pokažete put, pravac u kom treba da razmišljaju, šta bi trebalo da im bude prvo u glavi kada saznaju da su u drugom stanju, da im pokažete primer kako jedan psiholog razmišlja na tu temu kako bi se on postavio, jer sigurno da svi mi koji pratimo ovaj sajt, koji je odličan i vrlo koristan za mlade, donekle učimo iz tuđih grešaka i saznajemo nešto novo i upoznajemo se sa nepoznatim situacijama u koje možemo da zapadnemo. Hvala unapred, nastavite ovako i dalje jer ste odlična podrška ovim mladim ljudima, što je retko u ovom moru konzervativnih mišljenja!

inteen: Draga čitateljko, nisam sigurna da li pitanje postavljaš zato što se ti nalaziš u toj situaciji, ili te prosto zanima stav oko tinejdžerske trudnoće. Ali odgovaraću uopšteno, jer je takvo i tvoje pitanje.
Prvo bih naglasila da NE POSTOJI jedinstven i uniforman stav oko takvih stvari jer SVE i UVEK zavisi od lične situacije i konteksta. Takođe, svrha ovog sajta nije da vam kaže šta treba da uradite jer to je vaš život i samo vi možete da donesete odluku o njemu. Ja mogu da ti kažem – super, imaj dete. Ali neću ga ja odgajati, već ti. I bilo bi vrlo neprofesionalno da na osnovu pitanja od nekoliko rečenica mi ovde savetujemo o nečemu što potpuno može promeniti nečiju sudbinu. Mi možemo dati savet, informaciju, pogledati na stvar iz drugog ugla, ali odluke uvek morate doneti vi, idealno uz podršku porodice i zato je svaki odgovor individualan.
No, hajde da probam da dam mišljenje o tinejdžerskoj trudnoći. Prvo bih rekla da trudnoća sama po sebi nije ni loša ni dobra, nego zavisi od situacije u kojoj se osoba nalazi, njenih mogućnosti, zrelosti, shvatanja. Ako bi osoba imala apsolutno negativan stav vezano za abortus, tj. ako on uopšte ne bi bio opcija, onda i pitanje nema smisla jer bi ta osoba svakako zadržala dete, pa šta bude. Dakle, odgovaram kao da je i prekid trudnoće opcija (što svakako ne mora da bude i to je OK).
Evo primer koji si ti navela: ljudi sa 17-18 godina, vole se ali nemaju gde da žive, hoće da zadrže dete. Ja bih tu uvek pokušala da zamislim kako će mi izgledati sledećih nekoliko godina života. Ako je nemoguće priuštiti stan, onda to znači da taj mladi roditeljski par treba da živi ili kod njenih ili kod njegovh roditelja. To je uvek nezgodno i neprijatno za oboje, a pogotovo za onog čiji to nisu roditelji. Jer, niko se nikada ne može osećati potpuno opušteno u tuđuj kući. Zatim je tu pitanje prostora, da li ima mesta za sve, koliko ćete se gurati i samim tim nervirati jedni druge. U krajnjoj liniji, to je i ogroman zahtev za, u tom slučaju, babu i dedu. Zašto bi i da li bi oni pristali na takav haos u kući? Smatram da ljudi koji žele da imaju dete treba sami da ga odgajaju, a ne da zavise (ni prostorno, ni finansijski) od drugih. Naravno da će baka i deka da uskoče, skuvaju ručak, pričuvaju bebu, pomognu i oko finansija, ali nametnuti njima takve obaveze, zbog naših izbora koje ne možemo sami da iznesemo, ipak je nefer. Opet, može da se desi da oni baš žele da pomognu, budu potpuno uključeni u odgajanje deteta, imaju dovoljno prostora u stanu itd. Tada bi, uz podršku bližnjih, sve to i moglo da uspe.
Dakle, jedno od prvih pitanja za mlade osobe koje žele dete bilo bi ovo: da li vas dvoje možete da izdržavate dete i pružite mu relativno normalne uslove za život?. Sledeća važna stvar je šta želite od života, kako ste zamislili vašu budućnost. Da li biste želeli da studirate ili je vaše školovanje gotovo i možete da radite? Sigurno se slažeš da će neko ko sa 17-18 godina dobije bebu, teško završiti studije. Naravno, dešava se, ali su takvi slučajevi retki i podrazumevaju mnogo odricanja i discipline. Statistički gledano malo ljudi završi školovanje nakon što beba uđe u njihov život. Oni moraju da počnu da rade, a paralelno posao, beba i fakultet skoro su nemoguća misija. Samim tim par onemogućava sebi da obezbedi sve potrebno za dete. Ako bi sačekali koju godinu i završili školovanje, pružili bi i sebi i budućem detetu mnogo kvalitetniji život, a ovako je pitanje kako će naći posao i kakav bi to posao bio, te da li će ikada detetu moći da pruže ono što želi. S druge strane, ako budući mama i tata ne nameravaju da nastave školovanje, već hoće da se zaposle, brzo mogu finansijski da stanu na svoje noge, nije nužno pogrešno zasnovati porodicu.
Sledeće pitanje koje bih postavila jeste: iz kog razloga par u tim godinama želi dete?. Vremena su se promenila i više nije uobičajeno zasnivati porodicu tako rano. Ne postoji društveni pritisak da se to uradi, većina ljudi oko nas ni ne pomišlja na tako nešto i pomalo je čudno da se takva želja javi u tom uzrastu. Čak i kada su momak i devojka dovoljno zreli, probudio im se roditeljski instinkt i spremni su za dete, bitno je naglasiti da se i u psihološkom i u društvenom i u religijskom kontekstu govori o PLANIRANJU porodice. Porodica i deca ne bi trebalo da budu nešto što se tek tako desi jer će deca ispaštati roditeljsku nekompetentnost. Važno je razmišljati o tome da li je dobar trenutak za to, da li smo sigurni (prostorno, vremenski, finansijski), da li smo zaista dovoljno zreli da praktično kao još uvek deca odgajamo decu. Znači, važno je odlučiti se na ovakav korak samo ako zaista želiš dete, a ne da bi, na primer, primorala partnera da ostane sa tobom ili time pokušala da učvrstiš vezu, jer su to pogrešni razlozi. I zato treba biti odgovoran pri stupanju u seksualne odnose, adekvatno se štititi i dobro paziti da ne dođe do ovakve situacije (ako je ona neželjena).
I na kraju, postaviću još jedno pitanje: kako možemo verovati da će ljubav dvoje sedamnaestogodišnjaka potrajati?. Oni su u najboljem slučaju oko 2 godine zajedno. Znam da je to iz tinejdžerske perspektive vrlo duga veza, ali u odnosu na veze i brakove odraslih ljudi to je ništa. Krize nastaju posle 5 i 10 godina, ja bih uvek savetovala zajednički život pre upuštanja u brak i planiranja porodice (jer zaista nije isto živeti sa nekim i zabavljati se). U tom smislu, lako je poverovati u trenutku kada smo zaljubljeni i uživamo sa partnerom da će to trajati zauvek. I naravno da ni u starijim godinama ne postoji garancija za večnost, ali brak i porodica su suviše ozbiljna stvar da bi se tek tako uletalo u to. A, opet statistički, većina tinejdžerskih veza se završi raskidom jer su oboje još uvek u procesu formiranja ličnosti, u turbulentnom periodu koji je i bez dodatnih komplikacija (kao što su npr. deca) dovoljno težak. I ako mladi par odluči da zadrži dete, uglavnom se desi da se ta veza nakon nekoliko godina raspadne, te majka postane samohrana. Naravno da to nije pravilo, ali je vrlo realan rizik, pošto se prečesto dešava.
Izvini na ovako dugom odgovoru, ali pitanje sam smatrala važnim. Očigledno je da sam ja protiv roditeljstva u tim godinama jer smatram da u većini slučajeva tako mladi ljudi nisu kompetentni roditelji. Međutim, nemoj ovo da razumeš kao da sam zagovornik abortusa, ovde sam više govorila o oprezu i vođenju računa da sebe ne dovedemo u pomenutu situaciju. KONTRACEPCIJA treba da bude na prvom mestu! Takođe imaj u vidu da je ovo stav samo jednog psihologa i nikako ga nemoj doživeti kao pravilo ili opšte mišljenje među stručnjacima. I upravo zato je neophodno da se stvar stavi u kontekst i svaka situacija se individualno posmatra. Pozdrav.

Piše: Jovana Vuković, psiholog

  • You must to post comments
Komentar
Post as a guest by filling out the fields below or if you already have an account.
Name*
E-mail*
Website