Da li je u redu što sam stalno zbunjena u vezi emocija?

0
0
  • Anonymus postavljeno 09/08/2018 22:43

Dragi inTeen, pišem Vam već treći put, mada u velikim vremenskim intervalima, pa se tako i moji problemi i nedoumice menjaju, što je i logično. Znači mi Vaša podrška i saveti, pa se iz tog razloga ponovo javljam i unapred izvinjavam što ću biti veoma opširna i konfuzna.
Ne želim otići psihologu, jednostavno ne mogu, imam loš osećaj po tom pitanju, a previše stvari mi se nakupilo.
Zbunjena sam poprilično i jednostavno ne vidim svrhu postojanja. Često sam nervozna i svaka sitnica me iznervira. U društvu je sve odlično, ali čim ostanem sama u mojoj glavi kao da postoji košnica i čitav roj pčela. A tu su i ljubavni problemi..
Pre tri godine bila sam veoma srećna, tek na početku prve veze, imala sam 14 godina. Sa tim dečkom bila sam u vezi godinu i po dana i bila sam neizmerno voljena i neizmerno sam volela. Nije nikada došlo do vođenja ljubavi, bili smo previše mladi i nespremni, ali nije ni moralo do toga doći da bi se zaključilo da savršeno funkcionišemo zajedno.. Međutim, u januaru 2017. godine došlo je do jednog za mene nepremostivog problema i raskinula sam sa njim, iako sam ga i dalje volela. Nije u pitanju prevara niti bilo šta slično, u pitanju je neka glupost koja se zakomplikovala i osećala sam da tome mora doći kraj, iako ni on, a ni ja, nismo to želeli. Nakon prekida bilo je uspona i padova, druženja i nedruženja i krajem septembra 2017. godine dogodilo se to da smo ponovo bili u vezi. Ali to nije trajalo dugo, svega mesec dana. Njemu je bilo prelepo, lepše nego pre, ali ja nisam više imala ista osećanja iako sam silno želela da ponovo budemo u vezi. Sve je postalo samo rutina, navika, navika da me voli, ljubi.. Ponovo sam bila ja ta koja je raskinula, a razlog je bio ne samo taj što se ja više nisam osećala isto, nego i to što se u mojim mislima vrzmao još jedan dečak, dobar drug, a bivšeg dečka nikako nisam htela zavlačiti. Tada nisu postojale šanse da budem u vezi sa tim drugom i nisam sedela na dve stolice istovremeno, samo sam želela da postupim ispravno. Trudila sam se da budem fer prema bivšem dečku uvek, da budem iskrena, da ga ne povređujem, da radim onako kako je najbolje po oboje, ali ljudi to ne shvate uvek tako kako vi želite i kako vi mislite. Život jednostavno nije fer. U kakvim smo odnosima sada? Ne znam. Imamo zajedničko društvo i viđamo se ne tako često, možda jednom mesečno, ali boraviti pored njega veoma je teško. Nisam zaljubljena u njega, ne bih ponovo bila u vezi, pogotovo ne nakon shvatanja da kada se pokidani konac nastavi postoji čvor, ali postoje neki čudni osećaji u meni. Teško mi je gledati ga. Podseća me na ono što smo imali, na osećaj kad si voljen i kad voliš.
A drug koji mi se vrzmao po mislima… Postali smo veoma bliski, sve smo pričali jedno drugom i poštovali se, a ja sam bila ludo zaljubljena u njega. Nikada nismo bili zajedno iz razloga što on nije gajio ista osećanja prema meni. Malo me zavlačio, doduše ne namerno, a onda rekao istinu u lice, da je bio zbunjen, ali da zna da me voli samo kao drugaricu i nikako drugačije.. i dugo sam bila zaljubljena u njega, maštala o njemu. A sada, nakon svega, osećam samo prazninu. Nisam sigurna da li sam i dalje zaljubljena u njega, ali zasigurno znam da kada bi on hteo, ne bih bila sa njim u vezi jer bih se posle svega osećala veoma jadno. Što i nije mnogo drugačije od mog sadašnjeg osećanja. Volela bih da budem ponovo voljena na onaj način. Volela bih da nađem osobu koja bi me volela, cenila i poštovala kao moj bivši i jedini dečko kog sam imala. Ali to je teško. Priznajem, imala sam “udvarače”, ali morali su biti odbijeni. Nije ih bilo mnogo, a i jednostavno nisu bili odgovarajući. Znam kako sam bila voljena i ne želim nikakve kratkotrajne avanture. Nikada nisam bila površna i nikada mi nije bio bitan fizički izgled dokle god sam zaljubljena u nečiju dušu. Ali eto, kada sam pronašla tu dušu koja mi odgovara i kojoj ja odgovaram, bila sam odbijena, jer me voli kao drugaricu. I šta je zapravo moje pitanje? Moje pitanje je kako ne biti zbunjen? Kako ne biti tužan? Kako zaboraviti prošlost i prepustiti se sadašnjosti? Kako pronaći pravu ljubav? Misli mi ne daju mira. Mislite li da u ovakvoj situaciji treba posetiti psihologa? Toliko sam zbunjena da ni sama ne znam kakva očekivanja imam što se vašeg odgovora tiče, ali volela bih da mi date iskren, stručan savet, zato jer Vi to i jeste, za koji se nadam da će mi pomoći u narednom periodu.
Hvala…❤️

inteen: Draga zbunjena tinejdžerko, tvoje pitanje jeste vrlo konfuzno što oslikava kako se i sama osećaš. Imaš pomešane emocije i prema bivšem dečku i prema najboljem drugu, nisi sigurna kako se osećaš ni šta bi bilo ispravno da uradiš i stvari se ne dešavaju baš kako si planirala. Htela si da ispadneš korektna prema bivšem i ne zavlačiš ga a pritom si se nadala da taj tvoj drug, tvoja nova simpatija, gaji osećanja prema tebi. Kada si saznala da to nije tako, sve o čemu si maštala i što si želela srušilo se. Propustila si priliku kod bivšeg, a plan sa novim nije ispao kako treba. Na sve to, iako ne želiš da budeš ponovo sa bivšim momkom, htela bi opet da imaš nekoga da te voli i koga ćeš ti voleti. I sve ti to sada deluje strašno, nerešivo, preozbiljno i prilično tragično. A istina je da je sve to sastavni deo odrastanja i najnormalnije za period u kome se nalaziš. Veze u tinejdžerkim godinama jesu dosta intenzivne upravo zato što su prve, tada prvi put osetimo dublje emocije prema nekome, prvi put se osetimo voljeno i značajno i da smo važni još nekome sem roditeljima. To je bitan deo odrastanja, na taj način polako otkrivamo dosta toga o sebi, i šta volimo i šta nam ne prija, i kako želimo da se drugi ophode prema nama ali I kako mi treba da se ophodimo prema drugima. Takođe otkrivamo šta znače tuga i patnja, a i one su sastavni i važan deo života. Jer, ne bismo znali da prepoznamo i cenimo sreću ili pravu ljubav da nismo prošli kroz manje srećne periode života ili ljubavna razočaranja.
Pored toga, kao što smo već mnogo puta pisali, veze u tinejdžerskim godinama se najčešće neslavno završe jer su u pitanju dve neformirane osobe u izuzetno turbulentnom periodu života, promenljivih emocija, nestabilne, u periodu kada se mnogo menjaju pa se često desi da dve osobe koje su dobro funkcionisale sa 14-15 godina budu sasvim drugačije u 20-tim. Nemoj pogrešno da me shvatiš, misim da su veze u tim godinama poučne i važne, lepe, na neki način nevine i ne želim da zvuči kao da ih omalovažavam, ali veruj mi da ljubav koju si osetila i doživela nije ista kao ona koju ćeš želeti u vezi kada budeš imala 20 ili 25 godina.
Dakle, da probam da sumiram. Potpuno je normalno i očekivano da budeš zbunjena u tvojim godinama, život ti se ponekad čini besmislenim, budeš razdražljiva i često nezadovoljna. To ne treba naročito da te brine ali ono što možeš da uradiš je da, kada se pojave takve “crne” misli, pokušaš da ih aktivno oteraš tako što ćeš se sećati svega lepog što ti se desilo u poslednje vreme, ili tako što ćeš pomalo tuge prihvatiti kao sastavni i neizbežni deo života. Što se tiče pitanja da li da ideš kod psihologa, mislim da imaš pogrešno shvatanje o tome šta to predstavlja i znači. Odlazak kod psihologa ne znači nužno da imaš psihičkih problema, može samo značiti da si zbunjena, što i jesi, i razgovor sa nekim ti može pomoći da rasčistiš misli i sagledaš probleme koje imaš iz drugačijeg ugla. Ja ne mislim da je tebi psiholog neophodan jer su problemi koje imaš definitivno uobičajeni, ali takođe nema ništa loše u tome da odeš i porazgovaraš sa njim, to ti svakako neće škoditi, a može da ti pomogne da razbistriš misli i rešiš pokoju dilemu. Pozdrav.

Piše: Jovana Vuković, psiholog

  • You must to post comments
Komentar
Post as a guest by filling out the fields below or if you already have an account.
Name*
E-mail*
Website