U POVERENJU

Proganjaju me misli o smrti mojih bližnjih

it  | 

Imam 14 godina i jako se plašim smrti svojih bližnjih. Do sada mi niko u familiji nije preminuo, ali je u poslednje vreme jako bolestan deka za kojeg sam bila veoma vezana. Veoma često ostajem budna noću jer me proganjaju misli o njegovoj smrti i često razmišljam o tome. Htela sam da pitam da li je normalno ne otići na sahranu, jer nisam dovoljno psihički jaka da gledam to. A opet mislim da bi njemu to bilo veoma važno. Da li činim nešto loše, ako ne odem? Mnogo bi mi značio odgovor. Hvala unapred.

inteen: Draga čitateljko, nije neobično da razmišljaš o smrti i plašiš se. Smrt je univerzalno pitanje kojim se bave ne samo filozofi, teolozi, sveštenici i mnogi drugi naučnici, već i svako od nas. Nije ni čudo s obzirom na to da ne znamo ima li nešto posle nje. Neko veruje u koncept raja i pakla, neko smatra da se nakon smrti reinkarniramo, neko misli da posle smrti nema ničega. U svakom slučaju, to je pitanje koje je aktuelno milenijumima i teško da će se ikada doći do odgovora šta biva posle. A neizvesnost je ono što nas plaši. Tako je uvek u životu kada se suočavaš sa nepoznatim, nije ti prijatno, postoji strah, strepiš šta će se dogoditi, ishod neke situacije je neizvestan itd. A kada je reč o smrti, sve je to mnogo gore jer je stvar nepovratna, odnosno kada neko umre, to je to. I suočavanje sa smrću jeste jedan od razvojnih koraka koji svaka osoba treba da napravi. Iako se niko nikada ne pomiri potpuno sa tim da će umreti, niti smo ikada spremni na smrt bližnjih, ipak smrt jeste sastavni deo života i važno je da je prihvatimo kao takvu.
Tebi relativno uskoro predstoji suočavanje sa smrću nekoga ko ti je vrlo drag i blizak. To će te pogoditi, biće ti teško i trebaće neko vreme da potpuno prihvatiš da deke više nema. Verovatno će ti u neku ruku zauvek nedostajati ali ćeš se s druge strane sa osmehom na licu i toplinom u srcu sećati svih trenutaka koje ste proveli zajedno. Bake i dede su veoma važne ličnosti u životu jednog deteta i dobar odnos sa njima nas vrlo oplemeni. S druge strane, ako sve ide po redu, oni su nam takođe i prvi veći sudar sa realnošću jer su prve bliske osobe koje umru. Normalno je da to proživiš teško, ali je važno i da uspeš da se suočiš sa tim i prihvatiš to što će se dogoditi. Mislim da bi trebalo da iskoristiš priliku dok je deda još živ da provedeš što više vremena s njim i čak pitaš njega ono što te plaši vezano za smrt. Mislim da će ti pomoći da vidiš i čuješ mišljenje osobe koja je na korak do nečega što u tebi budi toliki strah. Ako je on nekako smiren i spokojan, to će ti približiti smrt i pomoći ti da je prihvatiš. Pitaj ga slobodno kako bi se osećao kada ne bi došla na sahranu, objasni mu da to nije iz sebičnih razloga već zato što misliš da ne bi mogla to da podneseš. Sigurna sam da će reći da je to potpuno u redu. I jeste potpuno u redu, mislim da ne treba da insistiraš na odlasku na sahranu zato što tako treba, ne činiš ništa loše. Međutim, verujem da bi tebi ipak značilo da budeš sa svojom porodicom, ispratiš ga i budeš deo svega toga, ne zato da bi se pridržavala pravila ili što bi to dedi bilo bitno, već zbog tebe same. Čini mi se da ćeš se mnogo gore osećati ako ostaneš kod kuće sama, zamišljajući ko zna šta. I mislim da ćeš lakše podneti sahranu nego kajanje za nekoliko godina što nisi skupila hrabrost i otpratila dedu. Ali, naravno, ako misliš da nisi dovoljni jaka da se nosiš s tim, onda nemoj da ideš. I to je potpuno OK. Nadam se da ćeš uspeti da provedeš još neko kvalitetno vreme sa dekom i kroz razgovor s njim, koliko je to moguće, prihvatiš njegovu smrt. Ne zaboravi da će on zauvek živeti u tvom sećanju i zauvek ćeš ga voleti, a to je najlepši poklon koji možeš da mu daš.

Piše: Jovana Vuković, psiholog

Ostavi komentar

Your email address will not be published.