U POVERENJU

Bavim se pisanjem i želim da savladam strah od tuđeg mišljenja

it  | 

Dragi moj inteen, volela bih da podelim sa vama da se već dugo bavim pisanjem i imam iza sebe već nekoliko radova. Imam problema sa motivacijom jer mi je život monoton i to je jedan od razloga zašto nisam završila veliki broj svojih priča. Ne mogu da pišem o nečemu što ne razumem. Volela bih kada bi me roditelji više oslobodili stega i pustili da istražujem. Ne bih pravila gluposti, to je sigurno, ali ne mogu to da im dokažem. Takođe, ne nalazim kome bih mogla da pokažem svoje radove, jer ne osećam da sam dovoljno dobra. Bojim se kritike. Moja sestra je ranije pisala takođe, ali je ostala amater i odustala. Zbog nje sam i počela da pišem. Jednom prilikom sam pročitala deo svoje priče i osetila sam malo ljubomore sa njene strane. Od tada nisam nikome ništa pokazala. Imate li neki savet kako da se uverim da sam dobra u tome i da savladam strah i bojazan od tuđeg mišljenja?

inteen: Draga tinejdžerko, kod pisanja je, kao što si i primetila, veoma važna autentičnost, istinitost i originalnost onoga o čemu se piše. Dakle, svako u svom pisanju i stvaranju polazi od sebe. To je neko nepisano pravilo. I ako iz drugog ugla pogledaš slike velikih slikara, poslušaš kompozicije velikih muzičara i pročitaš dela velikih pisaca, shvatićeš da ona veoma liče na svoje tvorce i imaju mnoge njihove karakteristike.
Kod pisanja postoje određena pravila koja moraju da se poštuju da bi delo bilo kako treba. Bitno je imati i određenje sposobnosti i veštine. Većina umetnika se vežba u svemu tome, a neko ih douči kroz razne radionice i susrete sa drugim osobama koje imaju sličan dar. Fakat je da jedni od drugih najbolje učimo, a naročito nam to lako ide sa ljudima koji su nam slični po ličnim karakteristikama, vrednostima i talentima.
Sa druge strane, slažem se da je lakše pisati kad se ima neko specifično životno iskustvo ili neka maštarija. Ima mladih autorki koje pišu tinejdžerske romane o ljubavi u realnosti, a ima i onih koje biraju fantastično okruženje i neke nadrealne svetove.
Ne znam šta su tvoje omiljene teme i koliko imaš godina, ali znam da bi bilo dobro da tražiš mesta gde se skupljaju ljudi slični tebi. Najbolje se, kao što sam gore napisala, slažemo sa ljudima sličnih interesovanja i talenata. Dakle, mogla bi da potražiš mesta gde se održavaju radionice za mlade pisce, kreativno pisanje i slično, I da kreneš na te edukacije. Verujem da će ti mama i tata dati podršku za tako nešto, a eto i prilike da izađeš iz kuće i istražuješ. Da istražuješ možeš i u svakodnevnom životu tako što ćeš kroz druženje i upoznavanje ljudi odgovarati na neka pitanja i dileme koje imaš. Bitno je, najpre, da ih postaviš. Samo pitanje na koje tražiš odgovor motivisaće te, a tu je i strategija za mamu i tatu koju treba da osmisliš. Da li će to biti pitanja u vezi sa tvojim osećanjima i viđenjem sebe i svog odrastanja, o ljubavi, prijateljstvu ili nečemu četvrtom, na tebi je da odlučiš.
Kada je stvaranje u pitanju i obelodanjivanje sopstvenih dela drugima, treba da postoji i očekivanje da će se pored divljenja javiti i zavist. Nisu svi spremni i zreli da otprate tuđi talenat, naročito ako su i oni sami nekada bili u sličnoj priči i to im je ostao neostvareni san. I na kraju, ne vidim zašto ne bi konsultovala svoje nastavnike srpskog jezika i književnosti. Možda bi oni mogli da ti pomognu, i na sekcijama i van njih. Želim ti sreću.

Piše: Jasna Đorđević, psiholog
Foto: Pixabay

Ostavi komentar

Your email address will not be published.