U POVERENJU

Nije me briga za vlastiti život, zapustila sam ocene i izgled…

it  | 

Zdravo inteen, imam 16 godina i zadnjih 2 godina sam jako depresivna i bez prijatelja sam. Pokušala sam se uklopit ali kad bi se ljudi i družili sa mnom, prestali bi nakon nekog vremena i tako svi. S roditeljima nisam u dobrom odnosu. Ništa im ne govorim jer kad god sam s njima pričala, samo su me ponizili pa i čak podržali kad sam im rekla da se želim ubiti. Ne vjeruju mi da sam ozbiljna koliko god im puta to rekla, jednostavno oni ne mogu podnijet da nisam savršena i uvijek me porede sa mojim bratom jer on ima prijatelje, a ja nemam, i to im je glavno mjerilo, iako sam ja bolja u školi od njega a on je mlađi od mene. Šira obitelj mi je još gora, 0 bodova, i sa svima sam pokušala pričat i s obitelji i sa svojim vršnjacima o problemu depresije i to da nemam nikakve ni volje ni motivacije ali svima postanem naporna i ostanem na kraju sama i nitko me ne razumije i ne shvaća ozbiljno. Pitala sam roditelje mogu li otići kod psihologa jer mi treba netko stručniji ko će me savijetovat i oni su rekli da mi ne treba psiholog, da mi oni mogu sve pomoć a to nije istina samo su mi odmogli. Volila bi otić kod psihologa da mi da neki savijet jer ja više nemam volje ni za čim, niti nikakvu motivaciju, zapustila sam i ocjene i izgled, jednostavno više me nije briga za svoj vlastiti život, a roditelji mi i dalje brane ikakvu pomoć jer ne vide koliko mi je teško.

inteen: Draga čitateljko, situacija koju opisuješ zvuči dosta ozbiljno i teško. Pored svih tih bolnih osećanja, depresije i tuge, ti si sama i nemaš podršku. Oni koji bi pre svega trebalo da budu tu za tebe, tvoji roditelji, nisu. Njima je najverovatnije teško da prihvate da im ćerka ima problem, a i takva osećanja se često u tvojim godinama pripisuju adolescenciji i ne shvataju ozbiljno. Istina je da adolescencija jeste period kada se emocije brzo smenjuju, burne su i većina mladih prolazi kroz neku vrstu “emotivne krize”, ali mi tvoja deluje ozbiljnije. Pre svega dugo traje, a i vodi izolaciji, razmišljanjima o suicidu i otuđivanju od društva. Pogledaj nekoliko pitanja koje su nam postavili čitaoci sa sličnim problemima: Niko me ne prihvata, čak me i roditelji ponižavaju, Ne živi mi se, tonem i ne mogu da se izvučem i Imam psihičke probleme i traume, bezvredna sam i beskorisna.
Teško je davati savete o ovako zahtevnoj temi na osnovu nekoliko rečenica. Mislim da je izuzetno važno da, kao što si i sama primetila, posetiš psihologa ili psihijatra, odnosno da ovo što ti se dešava shvatiš izuzetno ozbiljno. S obzirom na to da te roditelji ne podržavaju u tome, ja bih na tvom mestu počela od školskog psihologa. On bi trebalo da je dostupan i, ako je imalo senzibilisan za takve probleme, razumeće te i saslušati. Možda bi on mogao da porazgovara sa tvojim roditeljima i sa stručnog aspekta im objasni koliko je tvoje stanje ozbiljno i koliko je važno da te podrže i pomognu ti. Pa čak i ako ne ode dalje od školskog psihologa, i to je nešto, sigurno će ti koristiti.
Što se društva tiče, kažeš da posle nekog vremena ljudi prestanu da se druže s tobom, kao i da postaneš naporna. Iskreno, jeste naporno stalno slušati o tome kako je neko depresivan i nema motivacije, a da ne znaš kako da mu pomogneš i da se to ne menja. Takođe, ljudi se malo plaše takvih stanja, ne vole da slušaju o tome, znaju da to i njima može da se dogodi i onda radije izbegavaju te teme. Ono što bi možda mogla da pokušaš je da, kada si u društvu, skreneš misli sa toga kako se osećaš, pokušaš da budeš veselija ili barem ne pričaš stalno o svojoj depresiji. Jer, iako si depresivna, ti si još mnogo toga drugog, imaš neka interesovanja, nešto se u školi dešava itd. Pokušaj da ne dozvoliš da te depresija definiše, odnosno nemoj da budeš samo depresija. I to pogotovo među drugarima koje želiš da zadržiš. Čak i ako se osećaš tužno i teraš se da se smeješ ili praviš da nisi tužna, i to ponekad pomaže da se tuga smanji.
Ali svakako nemoj propustiti da odeš kod školskog psihologa i zamoliš je/ga da porazgovara sa tvojim roditeljima. Srećno.

Piše: Jovana Baćigalupo, psiholog
Foto: Pixabay

Ostavi komentar

Your email address will not be published.