U POVERENJU

Ne mogu samu sebe da podnesem

it  | 

Potpuno sam izgubila samopoštovanje. Osećam kao da moj život nema nikakvu vrednost, ne doprinosim svetu ništa ni na kakav način. Postala sam potpuno asocijalna. Kada sam bila u srednjoj školi imala sam društvo i sada kada smo zbog fakulteta otišli svi na svoju stranu, strašno sam sa pokušavala da se uklopim sa novim društvom da sam počela sama sebe da gubim, svi su u svemu bolji i pametniji od mene i počela sam da se udaljavam pošto primećujem da mi ne odgovara “druženje”. A sad kada imam kontakt bilo sa kim: staro društvo, porodica, čak i novi ljudi koji su mi skroz okej, više ne znam o čemu da pričam, ne znam da se našalim, ne znam da se ponašam, kostantno se preispitujem, a kada sam sama očajavam i svoje vreme trošim na samosažaljevanje. Vrhunac mog humora je pravljenje budale od sebe i nalaženja novih načina da sebe omalovažim pod izgovorom da se šalim na svoj račun. A u stvari u sebi gajim užasnu želju da mi neko odgovori kako zapravo i nisam glupa, nisam ružna, nisam bezvredna koliko mislim… Ovaj vid užasnog humora mi je kao vapaj za pomoć od skroz nebitnih ljudi koji ni ne mogu da izgrade normalnu sliku o meni obzirom koliko sama sebe ne poštujem… Ne mogu sama sebe da podnesem, ne znam u šta da usmerim negativnu energiju pošto od učenja nemam vremena za sport… ne bih mojima da pričam i da im pominjem psihologa jer ne želim da misle o meni na taj način dok sam 300 km daleko od njih. Želim da studiram i da završim ovo, a oni bi me terali da se vratim kada bi znali da nisam dobro. Tamo bi bilo još gore, mrzela bih sebe još više. Ako ikako možete, pomozite… Značiće.

intee: Draga čitateljko, po postavljenom pitanju pretpostavljam da imaš oko 18 godina, tj. da si tek upisala fakultet. To jeste turbulentan period života, i dalje si u adolescenciji, pokušavaš da se pronađeš i definišeš kao ličnost, pronađeš krug prijatelja, interesovanja van fakulteta. Na sve to, kod tebe su usledile razne promene, preselila si se, odvojila od roditelja i društva sa kojim si se osećala sigurno, promenila si sredinu i pred tobom su sada mnogo ozbiljniji zahtevi studentskog života. To doprinelo tome da izgubiš samopouzdanje, a kada si se jednom povukla, teško vratiti se i osećati ponovo prijatno u svojoj koži. Očito nisi uspela do sada da nađeš pravu podršku u novim ljudima i to je isto problem jer je podrška izuzetno važna, pogotovo u situaciji kao što je tvoja. Pre svega bih ti rekla da nisi usamljena sa takvim osećanjima i problemima, to je dosta često u tvom uzrastu i mladi su nam se već obraćali sa sličnim pitanjima. Pročitaj naše tekstove: Sebi sam odvratna, mrzim da se slikam, imam akne i svi me zezaju, Nije me briga za vlastiti život, zapustila sam ocene i izgled… i Nemam stalne prijatelje i niko me ne zove da izađemo.
Mislim da si potpuno u pravu kada kažeš da bi valjalo da potražiš stručnu pomoć i važno je da znaš da to možeš i sama. Ili u domu zdravlja ili u studentskoj poliklinici ili u nekoj instituciji koja ima odeljenje za adolescente (Klinički Centar, Institut za mentalno zdravlje). Ne moraš odmah da kažeš roditeljima ako misliš da bi to izazvalo dodatne komplikacije, ali svakako mislim da treba to da uradiš.
E sad, važno je da pored toga pokušaš i sama sebi da pomogneš, na što više načina. Nešto od toga podrazumeva teranje sebe na neke stvari koje možda ne želiš da radiš u tom trenutku, nemaš vremena ili ti ne prijaju, ali su vrlo bitne da bi ti bilo bolje. Na primer, ako misliš da bi ti bavljenje sportom pomoglo da se malo izvučeš iz tog stanja, onda apsolutno nađi vremena za sport. Makar to značilo i da padneš koji ispit ili dobiješ slabiju ocenu, manje spavaš da bi stigla da naučiš ili tako nešto. Trenutno je daleko važnije da ti bude bolje, jer ako ovako nastaviš može da se desi da potpuno popustiš na fakultetu. Dalje, od izuzetnog je značaja da ne dopuštaš sebi da se samoponižavaš. To moraš da sasečeš jer to doprinosi osećanju bezvrednosti. Kada zaustiš da kažeš nešto loše o sebi, zaustavi se i reci u sebi NE. Bolje je da prećutiš nego da sebe spustiš. Pokušaj da se uključiš u razgovor koji se tad odvija o bilo čemu. Ili ako imaš utisak da nemaš šta da kažeš, počni da pratiš neka dešavanja, politiku, ekologiju, muziku, film. Uvek ima neka tema o kojoj možeš da pričaš, ali nikako nemoj sebe da vređaš. Obavezno budi svestrana, ne odbijaj pozive napolje, i ti pozivaj ljude u bioskop, pozorište, kafić… Nateraj se na to, i ako ti se ne da, postajaće vremenom sve lakše. Održavaj odnose sa starim prijateljima, čak i ako ti je to mučno, i možda ne bi bilo loše da sa nekim od njih  malo podeliš muku, da im se požališ. Oni koji te dobro poznaju bi trebalo da mogu da te razumeju i donekle ti pomognu. I na kraju, ako imaš dobar odnos sa roditeljima, mislim da možeš i sa njima da podeliš problem. Reci im da ne želiš da prekidaš studije i vraćaš se kod njih, ali takođe slobodno zatraži podršku, toplu reč, razumevanje. Sada ti je podrška vrlo potrebna, pa je iskoristi gde god je nađeš. I svakako, ponavljam, potraži stručnu pomoć. Želimo ti skori boljitak, a ako možemo još bilo kako da pomognemo, slobodno piši.

Piše: Jovana Baćigalupo, psiholog

Ostavi komentar

Your email address will not be published.