U POVERENJU

U poverenju

it  | 

Potpuno sam izgubila samopostovanje. Osecam kao da moj zivot nema nikakvu vrednost, ne doprinosim svetu nista ni na kakav nacin. Postala sam potpuno asocijalna. Kada sam bila u srednjoj skoli imala sam drustvo i sada kada smo zbog fakulteta otisli svi na svoju stranu strasno sam sa pokusavala da se uklopim sa novim drustvom da sam pocela sama sebe da gubim, svi su u svemu bolji i pametniji od mene i pocela sam da se udaljavam posto primecujem da mi ne odgovara “druzenje”. A sad kada imam kontakt sa bilo kim: staro drustvi, porodica cak i novi ljudi koji su mi skroz okej, vise ne znam o cemu da pricam, ne znam da se nasalim, ne znam da se ponasam, kostantno se preispitujem, a kada sam sama ocajavam i svoje vreme trosim na samosazaljevanje. Vrhunac mog humora je pravljenje budale od sebe i nalazenja novih nacina da sebe omalovazim pod izgovorom da se salim na svoj racun. A u stvari u sebi gajim uzasnu zelju da mi neko odgovori kako zapravo i nisam glupa, nisam ruzna, nisam bezvredna koliko mislim… Ovaj vid uzasnog humora mi je kao vapaj za pomoc od skroz nebitnih ljudi koji ni ne mogu da izgrade normalnu sliku o meni obzirom koliko sama sebe ne postujem… Ne mogu sama sebe da podnesem, ne znam u sta da usmerim negativnu energiju posto od ucenja nemam vremena za sport… ne bih mojima da pricam i da im pominjem psihologa jer ne zelim da misle o meni na taj nacin dok sam 300km daleko od njih. Zelim da studiram i da zavrsim ovo, a oni bi me terali da se vratim kada bi znali da nisam dobro… tamo bi bilo jos gorez mrzela bih sebe jos vise… Ako ikako mozete, pomozite… Znacice

Ostavi komentar

Your email address will not be published.