U POVERENJU

Nemam volju da ustanem iz kreveta, koncentracija mi je opala i ne mogu da učim

it  | 

Zdravo, Inteen! Naime, ja imam problem s učenjem. Imam 18 godina i upisala sam fakultet ove godine. Gradivo mi se sviđa, upisala sam oblast koju stvarno želim da izučavam i ne mislim da bi tu trebalo da leži problem. Takođe, dolazim iz poprilično zahtevne srednje škole u kojoj sam uvek bila blizu, ako ne i 5.00, tj. uvek sam bila “štreberka” i obaveze sam savesno ispunjavala. Još u četvrtoj godini imala sam manjih problema s motivacijom, ali to nije preterano uticalo na moje samopuzdanje, a s obzirom na to da smo bili maturanti, kolektivno smo manje brinuli o školi, pa me to nije zabrinjavalo. Tokom ovog semestra, radila sam, ne u punoj snazi, ali dovoljno da na kolokvijumima imam veome dobre ili makar solidne rezultate. Međutim, sad kako je došao ispitni rok, i to traje od polovine decembra, ja ne mogu da se “sastavim”. Koncentracija mi je nula, i iako ne izlazim iz kuće i ne radim ništa drugo, ja opet ne postižem da pročitam više od par strana ili uradim nekoliko zadataka. Ritam mi se skroz poremetio. Bez obzira da li sam naspavana ili sam spavala 3 sata prethodne noći, ja ne mogu da zaspim do 6-7 ujutru. Izbacim kofein, ostavim telefon, ali i dalje ne mogu. Ujutru mi bude mučno da ustanem iz kreveta i to samo odlažem, jer ne želim da se suočim sa danom koji sledi. Često plačem, takođe. Samo mi se desi da dok ležim suze same krenu i ne mogu da ih zaustavim. Ili tokom dana, isto. Jedan ispit sam već odradila solidno, na znanje koje sam stekla tokom semestra, ali on se sastoji iz dva dela, tako da još ne znam šta će s tim biti. Pritom, ja ciljam na određen, malo viši prosek (imam konkretan razlog, nije puka želja) i plašim se da sa ovim stanjem to neću postići. Neki od ovih znakova ukazuju mi na mild depression, ali apsolutno ništa više, nijedan znak ne pokazujem, osim navedenih. S mamom, iz određenih razloga ne želim i ne mogu da pričam o tome, a tatu nemam odmalena. Imam puno prijatelja koji me vole i za koje znam da bih mogla da im se otvorim i to sam pre činila, ali sada kao da ne mogu. Imam osećaj da samo čekam da me sve ovo prođe i da se vratim na staro i ništa ne preduzimam, jer se prosto osećam kao da ne mogu. Postoji li neki konkretan naziv za ovo što mi se dešava? Ovo nisam ja i ne znam kako da se vratim na osobu koja je svaki izazov i poteškoću hrabro rešavala. Koji je vaš savet, mišljenje? Hvala puno na odgovoru! 

inteen: Draga čitateljko, stanje koje opisuješ zaista liči na mild depression. Kod depresije (i bilo kog drugog mentalnog problema) nije nužno da imaš sve simptome “sa spiska”, a neki mogu biti i maskirani ili se javiti u kasnijoj fazi. Ali takođe ne mora da znači da si u depresiji i može biti da je ovo samo jedna faza koja će proći. Međutim, posledice te faze i slabije motivacije mogu biti loše po tebe tako da je vrlo bitno da reaguješ. Svašta je moguće i ja stvarno ne bih volela da nagađam šta je u pitanju na osnovu nekoliko rečenica koje si dala jer bi to bilo neodgovorno, a tvoj život i tvoje studije su u pitanju i ne bih sa tim da se kockam.
Kao i uvek kada je potencijalna depresija u pitanju, moram da te posavetujem da potražiš profesionalnu pomoć. Najlakši put ti je da odeš kod psihologa u studentsku polikliniku, a ako oni procene da je stvar ozbiljnija nego što se čini, uputiće te na dalje korake. Može lako da se desi da ti nekoliko razgovora bude dovoljno da se malo “probudiš”. Isto tako, to što ne možeš da govoriš o tome može biti indikator da postoji neki problem. Ja bih ti svakako savetovala da pokušaš da se otvoriš bliskim ljudima jer to uvek znači. Povrh toga, nemoj da sediš satima nad knjigom, pošto je još gore da potrošiš ceo dan i shvatiš da ništa nisi naučila. Kada vidiš da ti ne ide, napravi pauzu. Pokušaj da se družiš, pogrešno je da se zatvoriš u kuću, ne samo zbog depresije, nego i ovako. Sad kad imaš novo društvo i svi izlaze i ti to treba da radiš, nemoj da propustiš život zbog učenja. A ako već ne možeš da zaspiš rano, onda uči noću. To nije idealno rešenje, ali ako ima efekta, OK je, dok se ne stabilizuješ. Ali svakako potraži pomoć, nemoj da ignorišeš problem. Srećno.

Piše: Jovana Baćigalupo, psiholog
Foto: Pixabay

Ostavi komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.