U POVERENJU

U poverenju

it  | 

Dragi inTeen,pišem vam u nadi da ćete ponovo rešiti jedan od mojih problema. Pa da počnem. Ovako, “problem” počinje u tome da,ja sam po prirodi emotivna,spremna da uvek pomognem bilo kome,do te mere da ponekad ide meni u štetu iz poštovanja ili eventualno ljubavi prema nekome. U raznim aspektima života i raznim situacijma,zaista sam ispala čovek,nadam se da ne mislite da se hvalim,ali da skratim priču,mislim za sebe da sam jedna dobra osoba kao i prijatelj na koga svako ko to zasluži može da se osloni. Ali problem je što ja u životu nemam puno prijatelja. Imam par drugarica,jedna od njih je sa kojom sedim u školi,jedna je iz komšiluka,jedna koju sam upoznala na sasvim random način. Neke od tih drugarica su tu samo po potrebi,recimo kada žele da izađemo pa me pozovu,neka je tu da se ismejemo slatko,a neka je tu i za malo dublje razgovore. Naravno da znam za činjenicu da je 1 pravi prijatelj bolji od 100 lažnih,ali nekada se zapitam kako to da osobe poput mene,koje na neki način zaslužuju sreću ne mogu da imaju taj neki širi krug poznanstava,da tu možda bude i neki dečko,a neka sasvim nemoralna osoba,koja iza sebe nema baš toliko časna dela ima širi krug prijatelja,momaka,zanimljivih ličnosti. Nadam se da razumete šta želim da kažem. Recimo tako je i u ljubavnim odnosima,ja nikada nisam bila neko ko je mogao preterano da bira između momaka,imala sam dečka ali to je sve bilo neozbiljno i nekako dečije. Dok recimo ova druga vrsta devojaka apsolutno može da bira i izabere ko njoj odgovara a ne ko joj se ponudi. Pa se eto pitam,zašto su se toliko zanemarile prave životne vrednosti,i čak šta više zašto se cene ona sasvim druga dela?

Ostavi komentar

Your email address will not be published.

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.