U POVERENJU

Hvata me panika kad treba da izađem iz kuće

it  | 

Zdravo, imam veliki problem. Trenutno nisam u najboljem periodu života. Srednja sam škola i nemam prijatelje koliko god se pokušavala uklopit. Ranije sam imala samopouzdanja, sada više nemam. Roditelji i ostala djeca me znaju vrijeđati i ponižavati, te mi se smijati u lice bez razloga. Moj najveći problem je to što ne mogu izaći iz kuće tj. mogu, ali se bojim. Jako se bojim izaći iz kuće, pogotovo sama jer ne volim izlaziti sama, a kako se s nikim ne družim onda ili sama, ili ostati kući. Kad moram izaći sama iz kuće (da nešto kupim ili sl.) odmah se osjećam nelagodno, počnu mi se znojiti ruke i počne mi biti mučnina, te me počne boliti glava. Probala sam puno puta izaći vani ali jednostavno počne me hvatat panika, uvijek požurim sa hodom i najviše mrzim kad sretnem ljude koje znam, jer mi se smiju i tada u lice, a muški mi se rugaju. Volila bih ovo riješiti ali ne znam kako jer stvarno bih volila da mogu normalno izaći iz svoje komforne zone (kuće).

inteen: Draga čitateljko, po opisu situacije u kojoj se nalaziš deluje da imaš dosta ozbiljan problem. Pored toga što ti je teško da se uklopiš u okolinu i suočavaš se sa čestim zadirkivanjima, razvila si i psihičke simptome, odnosno neku vrstu fobije, te ti je sada teško i da izađeš iz kuće. Nažalost, to nije zanemarljiva stvar, a može prerasti u još veći problem ako ne pokušaš da ga rešiš. Nisi nam dala dovoljno detalja kako bismo možda stekli bolji utisak u celu priču i mogli da ti damo nekakav smislen savet, ali u svakom slučaju mislim da tvoj problem prevazilazi mogućnost da se reši jednim pismom i najbolje bi bilo da potražiš stručnu pomoć.
Ne znam zbog čega te porodica i poznanici zadirkuju, kao ni zašto se ne uklapaš u okolinu. Kako se to dogodilo da si se nekada uklapala a sada ne? Ponekad je odista moguće da su svi ljudi oko tebe nezainteresovani da ti daju šansu ili ne žele da se druže s tobom, ali se često događa i da ti negde grešiš, odnosno da si, na primer, previše povučena pa ti je i teško prići, ili ima nešto u tvom ponašanju što ih odbija. Nemoj ovo da shvatiš kao kritiku, samo pokušaj da što bolje osvestiš svoje ponašanje i pre svega drugog uradiš ono što je do tebe. Dalje, veliko pitanje je zašto te ukućani omalovažavaju i vređaju. Podrška u kući bi ti izuzetno pomogla i ako bi mogla da nekako popraviš odnose sa roditeljima, to bi te donekle ojačalo i dalo ti snagu da se boriš sa ostalim problemima. Nisi navela kakav ti je odnos sa mamom, tatom i bratom/sestrom ako ih imaš, ali misilm da bi bilo dobro i da bi ti pomoglo ako bi otvoreno porazgovarala sa njima i izložila im kako se osećaš. Važno je da budeš što otvorenija i kažeš im ne samo da nemaš prijatelje i osećaš se grozno zbog toga, nego i da te jako povređuje što ne dobijaš podršku od njih, kao i da bi volela da potražiš stručnu pomoć. Sigurna sam da su i oni primetili da ne funkcionišeš najbolje i možda misle da će ti tim zadirkivanjem pomoći da se “trgneš” i počneš da izlaziš,  družiš se itd, a ne razumeju da to samo otežava situaciju i gura te dublje u očaj. Dakle, vrlo eksplicitno im sve objasni i otvoreno zatraži podršku i pomoć.
Strah od izlaženja iz kuće, kao i svaka fobija, razvija se postepeno i nije racionalan. Ti znaš da nemaš mnogo čega da se plašiš, odnosno znaš da ti život nije ugrožen i ništa ti se neće dogoditi, ali strah je u ovom slučaju jači od tvog razuma. Ti se zapravo i ne plašiš samog izlaska iz kuće, već svoje reakcije na taj izlazak, a to je, pretpostavljam, ubrzano lupanje srca, ubrzano disanje, osećaj da ćeš se ugušiti, nešto će da se sruši na tebe, možda blaga nesvestica, skakanje pritiska itd. Sve to ti daje osećaj da nećeš moći da podneseš taj izlazak, nešto strašno će se desiti (mada ne znaš baš šta), i onda često izabereš da ostaneš kod kuće. Time sebi sužavaš opcije, odnosno umesto da se boriš sa strahom, bežiš od njega i zatvaraš se u kuću. Tako, naravno, ne rešavaš problem. Zašto i kako je taj strah nastao ja ne znam, ali jedan od razloga bi svakako mogla da bude ta strepnja da ćeš naići na nekoga koga poznaješ a ko će te zadirkivati, i onda si ti verovatno u glavi iskonstruisala strašne mogućnosti kada se to dogodi pa ti je i sam izlazak iz kuće postao strašan. Ponavljam, terapija fobija ne može da se radi na ovaj način, kroz odgovor na jedno pitanje, ali apsolutno može da se radi. Tvoj problem je potpuno rešiv, ali je važno da potražiš pomoć i naučiš određene tehnike pomoću kojih bi se borila protiv straha i malo po malo postajala snažnija. Ja bih na tvom mestu otišla ili kod školskog psihologa, ili u dom zdravlja gde ćeš dobiti uput za dalje, ili ćeš naći psihologa ili psihijatra koji bi mogao da ti pomogne. Naravno, tu je uvek i privatna opcija, skuplja ali bolja u tome što možeš da biraš kod koga ideš, dobijaš dovoljno vremena samo za sebe i potpunu posvećenost. Ako uspeš da uspostaviš komunikaciju sa mamom i tatom, neka u ovom koraku budu uz tebe, biće ti lakše da ne prolaziš kroz sve ovo sama. Nemoj da zanemariš svoj problem, potraži pomoć i olakšanje će doći. Tu smo ako budeš imala bilo kakva pitanja. Srećno.

Piše: Jovana Vuković, psiholog

Ostavi komentar

Your email address will not be published.