U POVERENJU

Moja mama ima promene raspoloženja, dere se na mene i ponekad me udara

it  | 

Zdravo. Imam 17 godina i uskoro ću 18. Moj problem je mama. Tatu sam izgubila kad sam imala 8 godina. Imam 2 brata starija ali oni žive u drugom gradu i retko dolaze, tako da živim samo sa mamom. Naime, moj problem je moja mama. Nemamo dobar odnos i ako bih ja volela da imamo. Moja mama ima promene raspoloženja i kad je nervozna dere se na mene il me nekada udari. Kada moja najbolja drugarica priča sa njenom mamom, njih dve su kao drugarice, dele tajne, pričaju čak i o onim stvarima. A ja sa mojom mamom ne mogu. Ograničava mi izlaske i mnoge stvari. Razumem da se brine za mene ali mnogo me povređuje. Ako ne dođem na vreme, počinje svađa a nekada dolazi i do udaraca. A ja ćutim i plačem. Takođe sam mnogo povučena u sebe i jako sam stidljiva. Imam dečka skoro godinu dana i otišao je u inostranstvo. Skupila sam hrabrosti i pitala mamu da li želi da pričamo kao mama i ćerka. Pitala sam je da li mogu spavati kod dečka (normalno spavanje a ne na odnos), makar ta 2 dana što će biti tu jer ga kasnije neću videti mesec i po dana. Rekla je da će razmisliti. Onda je promenila mišljenje i počela je da se dere na mene kako me nije sramota da to pitam, ne želi da zatrudnim. Razumem je ali znam šta radim i to sam joj rekla, ali samo sam još više pogoršala. Nemam kome više da se obratim. Dečko i ja imamo odnose ali joj ne smem reći. Jer je rekla ako to uradimo da će ga poslati u zatvor. Za godinu dana idem na faks i odseliću se zajedno sa mojim dečkom. Jedva čekam da odem. Neću imati strah od mame više. Sa jedne strane će mi biti teško ali sa druge znam da kako nje neće biti, moći ću da se otvorim i upoznam svet i ljude i gradim svoju karijeru. Molim te pomozite mi.

inteen: Draga čitateljko, nažalost situacija koju opisuješ ne zvuči pozitivno. Odnosi sa roditeljima u tinejdžerskim godinama umeju da budu vrlo turbulentni i problematični i obično ih karakteriše obostrano nerazumevanje. Adolescenti žele više slobode, poverenja i ne toliko autoritarni, koliko prijateljski odnos sa majkom i ocem, jer su im potrebni podrška i razumevanje, pošto prolaze kroz težak period pun promena. S druge strane, roditelji se plaše jer im deca odjednom od klinaca koji se igraju u parku postaju maltene odrasli ljudi koji žele da izlaze, donose sami odluke, zaljubljuju se, društvo počinje da ima veći uticaj na njih itd. Sve to je veoma zastrašujuće i roditelji se samo pitaju šta da urade kako bi izveli svoje dete na pravi put. A recepti i rešenja ne postoje, svako radi ono što misli da je najbolje, pri čemu se njihova gledišta uglavnom ne slažu. Naravno, kada tu dodaš ostale životne teškoće, razvode, gubitak jednog roditelja, finansijske problem, onda se stvar dodatno komplikuje.
Ono što prvo treba da znaš je da većina mladih ima slične probleme. Možda ne u istoj meri, ali mnogi se nose sa sličnim situacijama. Možeš pročitati naš tekst Majka nema razumevanja za mene, pa ćeš videti da je tako.
S obzirom na to da si pokušala da pričaš s mamom i stvar je postala samo gora, ne znam šta bih ti savetovala. Ono što i sama kažeš je da je rešenje u tome da odeš na fakultet i najzad iskusiš tu slobodu. To je u redu, toliko možeš da se strpiš i onda ćeš imati svoj život o kome možeš sama da odlučuješ. Međutim, žalosno je da odeš na tako ljutit način i raduješ se što više ne moraš da “gledaš” mamu. Verujem da bi obema bilo mnogo draže da odeš sa suzama u očima jer ti je žao što je ostavljaš. To je neki idealni vid separacije: ona treba da se desi jer ti odrastaš, ali u početku je normalno da ti bude žao jer ostavljaš mamu i odlaziš iz svog primarnog doma. A u tvom slučaju neće biti tako i to je šteta. Jer, ne postoji drugi način da izgladiš i poboljšaš odnose sa mamom sem razgovorom. No, razgovor ne pali uvek i za neke situacije se ispostavi da su nerešive. Moguće je da ćete, kada ti malo porasteš i osamostališ se, poboljšati odnose i zbližiti se, ali do tada…
Jedino što možeš je da nastaviš da pokušavaš i budeš uporna. Mislim da je važan način na koji joj pristupaš i razgovaraš s njom. Bitno je da probaš da budeš što odraslija u tome, da ne “histerišeš” i ne svađaš se, već vrlo argumentovano i uz izražavanje emocija objasniš kako stoje stvari. Pre svega da ti je mnogo žao što nema poverenja u tebe i ne daje ti dovoljno slobode, ne samo da izađeš ili se vidiš s dečkom, nego ni da joj se obratiš. Da imaš utisak da nailaziš samo na osuđivanje a nikad na podršku koja ti je sada zaista potrebna. Da odlaziš uskoro na fakultet i srce ti se cepa što se zapravo raduješ da ideš jer ćeš imati više slobode a stvari bi među vama mogle da budu i sada super, samo kad bi ona malkice popustila. Isto tako, možeš joj reći da si zaista odgovorna i pazićeš da ne zatrudniš, ali da je nemoguće da te potpuno zaštiti od celog sveta i kad-tad ćeš se naći pred određenim izazovima, te da je bolje da si makar nešto iskusila i prošla, dok je ona još tu da te podrži i pomogne ti. Eto, ne znam kako ti ovo zvuči, ali možda može da posluži kao osnova na kojoj ćeš graditi dalji razgovor. Nadam se da smo bar malo pomogli. Srećno.

Piše: Jovana Vuković, psiholog
Foto: Pixabay

Ostavi komentar

Your email address will not be published.