U POVERENJU

Ne mogu da obuzdam histeriju

it  | 

Zdravo inTeen! Imam ozbiljan problem i ne znam kako da pomognem sebi. Kada god su u pitanju neke svađe, sitne rasprave sa dečkom, ja momentalno krećem da plačem i histerišem, bez obzira da li sam kriva ili ne, tako i kada je u pitanju neka dilema sa članovima porodice samo što reakcija nije toliko izražena. Pričala sam sa mamom, pa i sa najboljom drugaricom o tome, ali nisam pronašla rešenje. Obe su mi rekle da ne treba ništa da uzimam zdravo za gotovo, ali ja jednostavno tako ne mogu da postupim. Bukvalno ispada da niko ne sme ni jednu ružnu reč da mi kaže. Sada imam 18. godina a takva sam od malena. Treba mi savet šta da radim, nadam se da ćete mi bar malo pomoći. Hvala unapred!!!

inteen: Draga čitateljko, tvoj problem nije zanemarljiv a osoba kojoj najviše štetiš si ti sama. Prijatelji, dečko, pa čak ni rodbina nisu dužni da trpe tvoje histerije i bojim se da ćeš se u nekom trenutku osvrnuti i shvatiti da nemaš baš mnogo ljudi oko sebe. Vrlo je naporno družiti se sa nekim kome ne smeš ništa da kažeš, zameriš, ukažeš na nešto, a da ne dobiješ burnu povratnu reakciju. Mislim da rešenje ovog problema zahteva ozbiljnu promenu tebe kao ličnosti, načina na koji posmatraš sebe, svet i druge, ali pre svega tvojih reakcija. Teško je reći zbog čega se tako ponašaš, verovatno su te roditelji navikli da takvim načinom ophođenja dobiješ ono što želiš, odnosno davali su ti to što tražiš kada počneš sa histerijom. Ali, takođe verujem da je u pitanju i neka doza nesigurnosti u sebe, te svaku zamerku ili kritiku shvataš kao napad na svoju ličnost, nešto loše i uvredljivo od čega jedino plačem možeš da se odbraniš. Nisam sigurna šta znači savet da ne uzimaš stvari zdravo za gotovo, ali ono što treba da razumeš jeste da nisi savršena, imaš mane, ponekad ćeš uraditi nekakvu glupost i kada ti neko ukaže na tako nešto, važno je da to ne doživiš kao poruku da si ti loša ili bezvredna, već da je tvoj postupak bio loš ili prosto nije odgovarao osobi sa kojom si u tom trenutku. I kada jesi u pravu, što će se dešavati, onda treba da znaš zašto si u pravu i odbraniš se argumentima a ne histerijom i plačem, jer tako nešto niko ne želi da slušaš. Kažeš da ne možeš da postupiš kako su ti savetovali. To nije istina, naravno da možeš, ti biraš kako se ponašaš. Najlakše je reći da nešto ne možeš i nikada se ne potrudiš da promeniš neke stvari kod sebe. Svi se mi stalno menjamo, ceo život, samoanaliziramo šta nam se sviđa a šta ne kod nas samih ili čujemo poneki savet i kritiku od drugih. Onda to što smatramo da treba, mi promenimo. Ono što smatramo da ne treba da menjamo, mi ostavimo (jer daleko od toga da su kritike drugih uvek ispravne). Naravno, može se desiti i da se pomirimo sa određenim manama i prihvatimo ih kao deo našeg identiteta. To je isto u redu, ali onda moramo biti spremni na posledice – na primer, ako ja stalno kasnim i ne želim da to menjam, moram da prihvatim da ću možda izgubiti neke prijatelje koji ne žele da me stalno čekaju. Ili, u tvom slučaju, ako želiš da nastaviš da histerišeš, moraš da prihvatiš da ćeš izgubiti dosta ljudi oko sebe jer je tvoje ponašanje iritantno.
Nijedna promena nije laka, iziskuje mnogo vremena, truda i vežbe da se izgura, jer moraš da naučiš nove načine ponašanja i nošenja sa neprijatnim situacijama. Počni da vežbaš sa ljudima sa kojima se osećaš prijatno, zamoli ih da ti daju malo vremena. Ako počneš histeriju, prekini razgovor, smiri se, razmisli šta želiš da kažeš, pa tek onda nastavi. Ti budi sama svoj sudija i sama sebi nemoj da dozvoliš da tako reaguješ, već nauči da primetiš kad kreće plakanje i histerija, pa duboko udahni, iskuliraj, idi da se umiješ, uglavnom ne nastavljaj razgovor u tom stanju. Tako ćeš naučiti da kontrolišeš te izlive besa. A ako ne uspeš sama u tome, savetujem ti da posetiš psihologa i pokušaš da utvrdiš zašto do toga dolazi i malo vežbaš sa njim/njom drugačije i prihvatljivije ponašanje.
Pozdrav. 

Piše: Jovana Vuković, psiholog
Foto: Pixabay

 

Ostavi komentar

Your email address will not be published.